KOLEKTIVNA TERAPIJA

Ustala sam jutros nakon dana protesta sa osećanjem ponosa i nade. Imam osmeh na licu i pevušim pesmu koju su smislili studenti muzičke akadamije “SVI U BLOKADE, NE DAJ DA TE VLADA KRADE”

I duhovitu “Baci kobre da se igramooooo”.

Sećam se tog dana kada smo složno odeljenjski, ustali demonstrativno i pridružili se protestima studenata. Osećali smo se tako snažno i moćno i da činimo pravu stvar. Bili smo druga godina gimnazije “Bora Stanković” i profesori su nas ohrabrivali da imamo svoje mišljenje, ali uvek dokumentovano. Naljutili su se na nas što smo pobegli iz škole, dobili smo ukor, ali nismo za to marili uopšte. Takvi smo mi bili, drugačiji. Jedni drugima smo bili najbolji drugari i uvek, bez obzira na pritiske, držali leđa jedni drugima, nikada ne izdavši jedni druge.

Tako smo započeli kulturu i tradiciju prostesta koju smo imali prilike da nastavimo posle tri godine i ponegujemo, evo, uskoro, u naredne tri decenije.

Taj protest posle tri godine je bio prvi masovni društveni prostest 2000-e, nakon bombardovanja i pokradenih izbora.

Nije bilo nikoga ko nije ustao, osim, naravno naših baka i deka, koji su bili obmanjivani na isti način kao danas neke druge bake i deke.

Bili smo studenti, nismo imali šta da izgubimo: živeli smo u vakuumu u kome nije bilo nade, porodice ogoljene do ruba egzistencije, zemlja zatvorena sa svih strana, nema mrdanja, putovanja, nema posla, interneta, prilika…Imali smo samo čistu mentalnu i fizičku snagu mladosti, rešenost, bes i otpor (što je i bio simbol protesta).

Imali smo jedni druge. Zajedno smo igrali karte pod svetlom sveća u restrikcijama, šetali ulicama danima i mesecima, muzičari su svirali kao znak podrške…Zajedno smo stvarno bili jači i jaki ( “Mi smo uvek zajedno, zajedno” refren jedne od pesama simbola protesta).

Nije bilo nazad, nije bilo šanse da nas neko ubedi da pristanemo na laži totalitarnog sistema.

Zato smo uspeli, svi zajedno.

Narednih decenija smo se malo uspavali, pa budili, pa opet budili i nismo umeli da postignemo cilj. Malo smo izgubili energiju, osećaj zajedništva. Svako je morao da se usredsredi na svoju porodicu, vodio lične borbe. Izgubili smo poverenje jedni u druge. Ko je kakav, onaj je onakav, ko je na čijoj strani, kako se snašao u ovom haosu…

Danas su ti ljudi, mi smo ti ljudi, roditelji ovih studenata, mladih, neverovatno pametnih ljudi.

Danas smo mi dužni, moralno i svakako da podržimo našu decu, kojoj smo u amanet ostavili kulturu protesta, a ne slobodno, pravedno društvo.

Dužni smo da ih podržimo jer su oni naš život i zaslužuju da žive onako kako smo mi nekada sanjali: u miru, pravdi i slobodi. Da ih niko gnevom, ucenom i zastrašivanjem ne gazi. Da se ne laktaju za posao sa raznim neobrazovanim “Ćacijima” u kojoj obrazovani gube bitku, da ih ne ucenjuju lojalošću stranci, kako bi dobili posao.

Dužni smo da ih podržimo da ostanu zdravi: psihički, fizički i da žive u socijalnom blagostanju, kao što to definicija zdravlja nalaže.

Dužni smo da ih podržimo da završe škole i fakultete i da svoje izvanredne sposobnosti, znanja, mudrost integrišu u društvo.

A mi da se ponosimo i zahvaljujemo što nas oni leče, štite na sudovima, grade nam puteve i zgrade koje stoje i ne padaju. Da nas oni uslužuju u bankama, državnim institucijama, ovako lepi, nasmejani, empatični. Da budu ministri prosvete, kulture, pravde, zdravstva, spoljnih poslova, socijalne zaštite…Zamislite sa ovom empatijom, upornošću, kreativnošću, znanjem, čašću, organizovanošću, šta oni mogu da postignu…! Verujte u njih!

Hej, bake i deke, ponosite se svojim unucima!

Hej, mame i tate, tetke, teče, stričevi i strine, kume i kumovi, prijatelji, ponosite se ovom decom!

Stanite uz njih!

Zar prosvetni radnici nemaju svoju decu? SVA deca su njihova!

Zar lekari i profesori nemaju svoju decu?

SVA deca su njihova!

Banke, prodavnice, fabrike, pijace….Zar vaši kupci, radnici, rukovodioci nisu i neće biti ova deca?

SVA SU DECA NAŠA, SVAKI STUDENT JE NAŠ!

Oni nam daju snagu da istrajemo, njihova mladost, kreativnost, inventivnost, čast, znanje, energija i…..EMPATIJA!

Nikada u ovom društvu nije empatija bila ovako kolektivno izražena. Oni nisu besni kao što smo mi bili…Oni su podstaknuti, motivisani, odlučni, smireni. Oni šalju pisma podrške i pozive sa razumevanjem u kakvim se položajima nalaze ljudi koji su ucenjivani gubitkom posla.

Zato i imaju mentalnih sredstava da se suprotstave ljutitim i gnevnim “lojalistima” (od skoro uvrežen izraz za one koji izrazito podržavaju, čak se zaklinju na vernost određenoj političkoj stranci koja se aktivno suprotstavlja studentima i društvu nasilnim narativom, koja vlada već dvanaest godina autoritarnim režimom, strahovladom, uzurpacijom sudova  pravde,  medijskim obmanama, koja podstiče na nasilje i ne osuđuje krivce).

Ali nije dovoljno da se oni sami izbore. Mi smo dužni da ih zaštitimo i podržimo.

DUŽNI SMO IM.

Ovo je kolektivna terapija, terapija za ozdravljenje društva u celini.

Kao lekar, pshoterapeut u superviziji, majka, tetka, kuma, imam moralnu obavezu i građansku dužnost da podržim studente, a samim tim i celo društvo čijeg sam deo.

Društvo u kome odrasta moje dete, naša deca.

P.S. Ako niste dovoljno informisani, molim Vas, pogledajte zvanični sajt www.studentiublokadi.rs.

Dozvolite da vam oni pojasne, mirno, strpljivo, odlučno i pokažu kuda gledaju njihove oči u budućnost.

Možda vam se ta slika Srbije i društva dopadne da i Vi u njoj živite.